Црвена Звезда Београд / Red Star Belgrade / Crvena Zvezda

Switch to desktop

Како је српска кошарка спакована у гепек зарад лажне доминације

Била једном два кошаркашка клуба. Један беше велики и поштен а други мали и подао, лица зеленог од зависти и патика прљавих од шљаке, јединог сведока давно освојених титула. Фашистоидни властодршци земље у којима се два клуба такмичише, методам застрашивања, спречаваше да било ко уложи новац у велики клуб, намештеше сва одреда такмичења, позиваше на малтретирање судија преко средстава јавног информисања и огромне, непојмљиве количине новца, девизне резерве и резерве јавних предузећа сипаше немилице деценију и по у мали подли клуб, покушавајући да га учине шампионом државе макар један једини пут.

gepek 1

Али, авај, пошто се у злу не стиже далеко, ништавном, злурадом клубу се све изјаловило. Велики, поштени клуб, упркос свему, освајао је титулу за титулом, у Евролиги је нашао начина да учествује баш сваке године, сабирао је најбоље играче из редова под фашистичким јармом напаћеног народа, а ови би, васпитавани врлом руком и надахнути незапамћеним херојством тренера, непомирљивог борца против неправде, онда одлучивали да играју чак и без стипендија, вођени само надом да ће од кошаркашких пролетера једном постати поштена интелигенција. Када би ово видели, и многи заведени играчи малог подлог клуба предомишљали би се и прелазили на страну добра, за шта су, због наметнуте тешке ситуације, могли бити награђени тек лепом речју и каквом добром књигом да их греју на њиховом трновитом, али сада барем светлом кошаркашком путу. Усамљени глас тренера-библиотекара грмео је незастрашен са конференција за штампу све гласније као једини поклич отпора у покореној кошаркашкој средини.

То је, како ја разумем, тумачење локалних и делимично европских кошаркашких актуелности у скоријој прошлости од стране незанемарљивог броја следбеника КК Партизан. Многи од њих пунолетни су људи, уживаоци активног и пасивног бирачког права, што доста говори о дометима модерних демократских уређења.

Црвена звезда је, дакле, државни пројекат. У чему се огледа државнопројектност ЦЗ? То јест, осим у свима познатој чињеници да је ово и иначе држава која врца од пројеката и у њима упорно и самопрегорно истрајава по петнаест и више година? У томе што држава преко јавних предузећа у ККЦЗ уноси камаре пара, наводно не би ли је некако учинила кошаркашки конкурентном. Иста ствар се наводно одиграва и у фудбалу. Који је резултат оваквих активности државе? Дуг ККЦЗ од 14 милиона евра и дуг ФКЦЗ од 48-53 милиона евра (за сада), освојених титула од кад је почело протежирање: нула. Сасвим логично и здраворазумски. Ако за тренутак оставимо по страни иронију и сарказам долазимо до непобитне чињенице да су ККЦЗ и ФКЦЗ не државни пројекти, већ само средства за прање новца, које ће се немилице искоришћавати све дотле док ради радњу, а онда шкартирати право на ђубриште, вероватно уз поуку коју су већ добили и остали "губитници транзиције": "Доста је било вашег самоуправљачког терора. Нема бесплатног ручка". Да се изразим још сликовитије, мислим да је прилично очигледно да су Звезди такозвани заштитници, под маском забринутости за њену судбину великодушно наменили усуд мазги које шверцери оружја или дроге по киши и ветру терају штапом преко неких планинских гудура, између неких банана-република и сличних државних провизоријума, бацивши јој повремено тек шаку промрзле траве, омању шаргарепу и светла обећања да је иза седам гора чека Кентaки дерби. Ипак, навијач Партизана убеђен је да мазга о којој је овде реч има удео у продаји оружја или дроге, да је, штавише, бос у тој трговини, а то зато што је тако нешто чуо од Вујошевића, а њему ваља веровати, мудра је и начитана то глава.

biblioteka

Било би, наравно, глупо негирати да Звезда није никад била миљеник тзв. естаблишмента. Последњи пут када би се могла означити као нешто налик државном пројекту била је, међутим, пре 15 година, када је, гле занимљивости, и била шампион и пласирала се у ЕЛ. Тада је, и само тада, две године заредом успевала да у прелазним роковима ангажује играче за које је био заинтересован Партизан. Председник Звезде тада је био човек који је руководио Службом друштвеног књиговодства. Зашто јој се онда то не спочитава? Зато што би људима из Партизана било тешко да свој клуб представе као љуту и обесправљену сиротињу у тренутку када их води човек од стране исте те државе задужен за једнако лукративне, а свакако гадније послове од "друштвеног књиговодства", и када имају тим који је довољно добар за пласман на фајнал фор Евролиге, а у њему је најбољи играч онај ког су пробрали из - Звезде. Каснији наводни напори државе Србије да подигне Звезду на домаћи и европски трон резултирали су, и то у рекордном року, заложеним грбом и сечењем кошева бонсеком и одношењем истих у залазак сунца. И како то, коначно, да "државни пројекат" ни једне од ових година, са толиким милионима и камионима, па чак ни са Пешићем на челу, није успео да састави тим који би макар на папиру био јачи од осиромашеног противника, па у великом броју случајева чак ни БИЛО КАКАВ тим (ако се под "тимом" подразумева група од најмање десет играча који остају заједно током једне сезоне, ЧИТАВЕ сезоне)? Зашто цела држава са читавим буџетом (који није велики говорећи у државним релацијама, али друштвени бруто производ од десет милијарди евра могао би ваљда, уз бескрупулозност која се, видимо, не доводи у питање, обезбеди ту једну домаћу титулу) и људима које навијачи партизана оптужују за свакојака а једног и за најгоре кривично дело не би једноставно ударили на најјефтинију карику кошаркашког ланца – кошаркашке арбитре? Напротив, на судије КК Партизан за ових деценију и по није био у стању, иако је пар пута за своје стандарде стидљиво покушавао, да стави било какву конкретну и сувислу примедбу. И најострашћенији партизановац тешко ће се сетити утакмице за било који трофеј за коју би могао да каже да је његов тим оштећен у корист Црвене звезде.

Ништа то све не смета Вујошевићу да галами о неправди на конференцијама за штампу и захтева да Партизан добије "све што Звезда има", али у том захтеву он лаже и себе и друге. Држава би, слободан сам да тврдим, врло радо "помогла" Партизану као што је помогла Звезди, али сигурно је да Вујошевић не би желео да Партизан, као Звезда, уз митске транспорте златних полуга из српског политичко-финансијског Ел Дорада добије гратис и "екипу за истовар" у саставу Весић, Жежељ, Клеут. И да онда за две-три године осване го ко пиштољ са разбуцаним првим тимом, чији најбољи играчи увесељавају публику вечитог ривала, а они нешто гори му штрајкују у полупразној свлачионици, са разјуреним млађим категоријама, те са дугом од 14 милиона евра, унезверено се питајући да ли се кочија претворила у бундеву пре или после поноћи. Зна, наравно, то врло добро и Вујошевић, али пошто је овде нормално стање ствари да се у јавном животу сви праве луди, о неправди галами онај ко је од Звезде за деценију и по изгубио само три купа, и тражи да му се да "све што она има". Баш неправда. Од оних какве исправља једино Суперхик.

vujanic

Партизан не отима играче-још једна у низу занимљивих теорија, поткрепљена тврдњом да се не отимају играчи који сами из неког клуба ( најчешће из Звезде) желе да оду, као што су Вујанић, Остојић, Богдановић који су листом, што нико не спори, имали важеће уговоре са ККЦЗ. Из тога закључујем да је једина форма онога што се колоквијално назива "отимање играча" према овој школи мишљења заправо право отимање: ситуација у којој би представници једног клуба упали на тренинг другог, одабрали играче по својој жељи и одвели их у непознатом правцу, а да би ови у наредном периоду, уз не знам какве претње били принуђени да наступају за други клуб (неки кажу да постоји и друга форма: кад је један клуб штићеник војске направљене по моделу обавезног војног рока а не професионалног ангажмана, онда она просто пошаље војни позив коме год мисли да треба и тако појача своју спортску секцију на рачун конкуренције-али је тешко веровати да се ово икада игде дешавало). Међутим, не. До "отимања играча" говорећи у спортским релацијама (а не дакле у категорији кривичних дела са елементима кршења људских права, било у сфери спорта или ван ње), ас оппосед то "куповини" играча, долази онда када се користи слабост позиције једног клуба да се раскине важећи уговор који он има са једним или више својих играча и исти играч за џабе или уз тек симболично обештећење преведе у други клуб а са намером да се оствари само директна или пак комбиновано директна и индиректна (додатним слабљењем противника који наступа у такмичењима у којима и ви сами) резултатска а у перспективи и финансијска корист. Ако и прихватимо да је свако Партизаново одвођење играча тзв. "вечитом ривалу" било управо у складу са прописима,остаје чињеница да се овакво понашање у категорији спортских релација никада не сматра за фер или џентлменско, а на њега се нарочито не гледа благонаклоно када се на супротстављеним странама нађу клубови чије односе и иначе оптерећује висок ниво у традицији укорењеног ривалитета. Ако навијач Партизана, а већ га замишљам како ми поручује шта могу да урадим са својим апелом на фер понашање, жели да проблематизује ову тврдњу, могао би прво сам да размисли како би гледао на евентуални развој догађаја у наредном прелазном року да ККЦЗ, сада и сама у Евролиги, или конкретно толико популарни Небојша Човић, рецимо понуди Богдановићу, Вестерману, Милутинову, Бертансу и Ловерњу огроман новац (а може, јер је, је ли, сада више него икада, Звезда "државни пројекат") да поднесу захтев за раскид уговора с Партизаном, за шта ови имају основа због кашњења тзв. "стипендија" и пређу у њене редове. Ружно, зар не? И то је, дакле, већ довољно гадно и без закулисних радњи. Али како квалификовати ситуацију ако клубу који губи најбоље играче прети борба за опстанак, а клуб који их редом доводи апсолутно сваки од тих трансфера, досољује речима "нисмо ми против Звезде, знате, без јаке Звезде нема ни јаког Партизана"? И како окарактерисати ситуацију у којој пола сезоне пре него што се прелазак Вујанића у противнички табор одигра, тренер Караџић за новине изјави да му је на тренинг дошао један члан управе Звезде кога не жели да именује и рекао му да бира ко ће на крају сезоне да пређе у Партизан – Вујанић или Радмановић, истакне да је одбио да одабере и нико из клуба ово никада не демантује, а на крају сезоне један стварно и оде у Партизан, и то најмлађи капитен у историји, који раскид уговора добија због дуга од наводно свега шест хиљада немачких марака? Није могла управа Звезде да нађе шест хиљада марака да задржи једног од најбољих играча које је икад имала, није ли то малчице необично кад се посматра у контексту информације коју је неопрезно и наивно пружио Стеван Караџић? И како окарактерисати ситуацију кад се, док је Звезда на прагу тоталног распада, Ђуро Остојић нуди Партизану у прелазном року, Партизан његовом менаџеру поручи да га не жели, он дође у Звезду, са Звездиним новим тимом тоталних анонимуса оде на турнир у Мађарску, тамо турнир освоје, он буде најбољи играч и онда га, пре почетка сезоне, Партизан убеди да раскине уговор и ипак дође код њих. А ово гурање Звезде низ басамаке Партизанових "најбољих жеља", "јер без јаке Звезде нема ни јаког Партизана", одиграва се пре лукавих малих сатника и будимпештанских курсиста. И како назвати ситуацију у којој Партизан пожели да доведе Стевана Нађфеија и Немању Матовића који имају важеће уговоре са својим клубом, који, нагласићу, није Звезда, а судећи по његовој каснијој судбини ни државни пројекат, наговори их да затраже раскид, ови то учине, Регистрациона комисија КСС нађе да нема никаквог темеља за раскид и одбије захтеве, а на то на телевизију изађе Предраг Даниловић и о самом себи у 3. лицу изјави "Није се један Даниловић вратио овде да би га прегласавали на Регистрационој комисији", после чега се моментално мимо важећих прописа (Регистрациона комисија по правилнику може да заседа само два пута годишње, лети и зими) у року од пар дана заказује ново заседање комисије, и доносе одлуке по вољи "једног Даниловића"? Како назвати ситуацију када касније већ уходана Регистрациона комисија нађе да су према Луки Богдановићу, истина, испуњене све уговорне обавезе, али да се "не може занемарити жеља играча да игра за Партизан, па се зато његовој молби излази у сусрет и доноси одлука о раскиду уговора, а Црвеној звезди припада минимално прописано обештећење за репрезентативца млађих категорија" од, беше ли, 150.000 евра.

bogdanovic

О чему Лука Богдановић још има да изјави да је просто морао да оде јер није више могао да издржи да игра на позицији четири уместо три, и да је сабрао да је играо свега, ваљда, 23 минута у просеку уместо обећаних му 26, представивши се тако ужаснутој јавности као жртва непојмљивог кошаркашког мобинга. После је у Партизану имао прилике да види да позиција четири није увек тако лоша, те да се може играти и мање од 23 минута по утакмици, али из непознатих разлога није више желео да монополизује јавни простор својим утисцима. Како назвати ситуацију у којој се јуниор Звезде Маринковић на пола сезоне наговара да не потпише професионални уговор са својим клубом у предстојећем прелазном року, већ пређе у Партизан, а да до тад избегне играње за репрезентацију да би минимално прописано обештећење које Партизан мора за туђег јуниора да плати било што мање? То све заједно, дакле, није "отимање играча" јер су играчи "имали жељу да оду"? Додатан ниво одвратности, да поменем и то, у случају Вујанић доноси и тврдња након годину, годину и по дана играња дотичног у Партизану да је овога промовисао и од њега играча направио Вујошевић, доказани стручњак за рад са младим талентима. Ово је већ врхунски безобразлук, а дешава се, није згорег поменути још једном, много пре појаве сатника, курсиста и Небојше Човића у Звезди. Милош Вујанић је на првој својој утакмици у сениорском тиму Звезде улазом и шутем показао о каквом се играчу ради, демонстрирајући таленат какав на првој сениорској утакмици у последњих 20 и више година није приказао ни један млад играч, укључујући ту и одличне наступе Стојаковића и Радмановића. За врло кратко време дошао је до тога да постиже преко 30 поена по утакмици и постао најмлађи капитен Звезде у историји клуба, а као најбољи пример може се навести утакмица против белгијског Телиндуса (реванш у Белгији познат је по масовној тучи емитованој на светским спортским, а и не само спортским каналима) у којој је 27 поена постигао за само једно полувреме, као и његов последњи наступ у дресу са Звездиним грбом, који је тада усрдно целивао, када је убацио 33 поена, погодићете коме.. Касније је Партизан, уз терцирање „објективних новинара“, о његовој игри говорио као да је Вујанића нашао оскудно одевеног у лишће како дуваљком гађа жабе у блату у неком селу у прашуми Амазоније, до ког још није стигла ни технологија неолита а камоли кошарка, и китили себе ловорикама за несвакидашњу интуицију.

Звезда је уништитељ српске кошарке, фактор најскандалознијих појава у њој – ове тезе имали смо прилике да чујемо више пута претходних година, једном приликом и уз забринути апел Д. Вујошевића "Шта урадисте то од ВЕЛИКЕ Звезде?". Шта су конкретно најгоре ствари које се Звезди замерају, изузев онемогућавања приватника да спонзоришу партизан и протежирања од стране државе које су, недокучивим а надасве интригантним механизмом достојним планова Пере којота, резултирале финансијском пропашћу не Партизана већ Звезде, те минирања партизанове евролигашке А лиценце преко надалеко чувеног звездиног уплива у Улебу, где, познато је то, ујутру ни не проветравају канцеларије а да за дозволу не питају Милана Опачића?

Одбијање Авоџобија да напусти терен и позивање Дејана Милојевића на обрачун ван терена – зарад посматрања само за ову расправу релевантних чињеница, прихватимо да је рецимо суђење на тој утакмици било идеално а понашање Авоџобија ничим неизазвано. У том случају имамо ситуацију да играч једног тима, бивши боксер, из чиста мира одбија да изађе са терена што доводи до прекида утакмице на дословце неколико минута, а то руководство Партизана идентификује као ни мање ни више него највећи скандал у српској кошарци икада. Све досољено Авоџобијевим позивањем Милојевића на обрачун напољу, који мирољубиви Милојевић, згрожен као и цео Партизан, срећом није прихватио, а Авоџоби, мада очито лишен норми цивилизованог понашања какве владају у Партизану, срећом, на испуњењу свог захтева није инсистирао, већ је после тог "највећег скандала у историји" напустио Звезду и оставио српску кошарку да кршећи руке размишља како јој се тако нешто могло догодити. Сви су били запрепашћени дивљаштвом странца који је дошао ко зна одакле да се искаљује на српској кошарци и одавали признање момку за пример из противничког тима. Колале су приче о највећем скандалу још неко време, читавих неколико месеци, све док мирни момак из предграђа није узео запаженог учешћа у највећем физичком обрачуну међу играчима на нашим теренима у последњих пар деценија, у коме је, судећи по телевизијском снимку, потпуно ван себе покушавао да шутира у боксерској вештини безбедно неверзираног супарника из Хемофарма, и то док је овај лежао на земљи и због тог после одговарао пред редовним судом, давно пошто је Авоџоби напустио наше крајеве.

Инцидент је избио због неког бесмисленог кошкања ваљда Величковића и Конлија пред сам крај решене утакмице, што су ситуације какве се виђају на 50% мечева, и сасвим упоредиве са оним што данас повремено изводе неке од младих Партизанових звезда. Наравно, после туче, људи из Партизана су у Конлијевом понашању препознале нови највећи скандал. Касније је подложност Дејана Милојевића законима о спречавању насиља на спортским теренима интерпретирана као притисак државе на Партизан (што је већ постао манир, држава која протежира Звезду користи прилику да Партизану науди и преко Хемофарма, док се прекиди утакмица између Звезде и Хемофарма због којих из такмичења заслужено испада државна миљеница Звезда у таквим оптужбама елегантно заобилазе), притисак тако очевидан и у случају Николе Булатовића. А да је највећи скандал то што неко уђе у терен и одбије да га напусти неколико минута, Вујошевић би у књизи скандала имао читава... У ствари, боље да се овде зауставим.

Инциденти са навијачима –Партизан се својевремено највише фокусирао на посебно бизарно бацање кеса са урином ка полицији и терену,. Истина је, ипак, да, ето, до сада није забележено да су конкретно навијачи Партизана на дербију гађали терен и полицију кесама са урином. Напротив, једном од њих, навијачу Голубовићу у првој Пешићевој сезони у Звезди пред пету одлучујућу утакмицу финала плеј-офа, није било тешко да, као позната личност, иако није морао, уђе у свлачионицу Звезде играчима љутог ривала стегне руку и спортски им пожели срећу "јер ће им бити потребна". Ето како се људски одговара на дивљачко понашање друге стране. Прави цивилизацијски помак.

Коментар о гепековању судија и друге изјаве Милана Гуровића – поменути Гуровић, који у Партизановом фашистичком имагинаријуму, судећи по количини анимозитета коју код његових присталица изазива, данас, иако је некад био "СрбИН", мора да има бар чин штурмбанфирера, дао је једном приликом изјаву да Црвена звезда неће моћи да освоји титулу док не "гепекује" судије, сасвим неувијено алудирајући да таквим шиканирањима свом клубу успехе обезбеђују званичници Партизана. Галама која се тада подигла и дан данас одјекује коментарима, форумима и навијачким препуцавањима. То је тај крунски контратег који су заљубљеници у Партизан бацили на вагу да изједначе физички напад на Предрага Јураса (због кога је председник Партизана одслужио драконску казну "забране јавног представљања клуба" у периоду од три месеца који су још некако згодно пали ван кошаркашке сезоне), штипање (!?) судија за леђа, стомак или већ било који део тела наочиглед целе хале, асортиман најодвратнијих гадости из српске лингвистичке понуде, те јавна признања о ноћним позивима судијама уочи важних утакмица, да се ограничимо само на оно што се може доказати видео и аудио записима.

uros obrknezevic

Међутим, Партизанови успеси и Звездини неуспеси не датирају од јуче, него још од средине седамдесетих, па се опет некако гурало у колико толико толерантној атмосфери барем у јавним наступима до пред крај 20. века. Колико разумем, Партизан и нема много примедби на период док је Звезда учтиво пропадала, а Вујошевић претварао зној у злато у Будућности, Радничком и пажљиво одабраним иностраним ангажманима. Проблем ескалира када се систем једних проширује кабадахијским понашањем на утакмицама и конференцијама за штампу, рутинским отимањем играча уз циничне коментаре, дисциплиновањем комплетне кошаркашке организације од Регистрационе комисије, преко комесара, до судија, слањем криминалаца противничком тиму и тројком из аута – а све то уз готово свакодневне оптужбе спрам друге стране чим она покаже било какву намеру да се пласира изнад седмог места, у невероватном дијапазону од махинација на европском нивоу, преко планова за уништење Партизана, до оне најодвратније – за фашизам. Оставимо начас на страну Вујошевићеву потребу да се приказује као некакав Леонида који се уз пар одабраних следбеника бори против стихије варварског империјализма, и оставимо на страну све друге махинације, шта год да им је циљ – било непрепуштање било које титуле противнику из чисте амбиције, било вештачко изазивање тензије у осиромашеној кошаркашкој средини да би се монотоност сопствене доминације у не тако атрактивном такмичењу обогатила живописношћу митске борбе добра и зла - макар би поређење са фашизмом морало бити санкционисано. Не због Звезде, о којој такве изјаве не говоре ама баш ништа, већ због тога што је ова земља видела фашизам и поређење са тим било ког кошаркашког такмичења и ривалитета с почетка 21. века, па све и да је тачна свака Вујошевићева реч о Звезди, толико је бескрупулозна и неукусна да далеко превазилази све друге скандале, а ових у понуди и није занемарљив број.

RedStarBelgrade

Top Desktop version